Kojekude artizam 4: početne (re)akcije
Vala, mudrosti stvarno možeš da pokupiš kojekude. Ali najčešće od ljudi za kafanskim stolom iza tri sata ujutru, od slučajnih saputnika-sapatnika u vozu - i, bogme, od taksista. Eto, pre nekoliko dana, jedan me vozi i priča o vezama i brakovima: "Ja sam došao na jedan veliki zaključak i odlučio da ga odmah podelim sa ženom. A prosto je. Kazao sam joj da je u svakoj vezi muškarac na nekakvom tronu, sa koga žena stalno, stalno pokušava da ga svrgne. Time se reguliše njegova samovolja: on ne može sasvim da vlada, nego se njegov ego stalno drži pod libelom. On pokušava da sprovede samovolju, žena mu ne da, i stalno imaju balans. Tvoje je, dakle, da mi to stalno radiš. ALI. Ako muškarac dozvoli da ga žena jednom baš, baš skine s trona, da ga, onako, sljušti odozgo - to je kraj braka. Jer nijednoj ženi zapravo ne treba takav muškarac. Iako je to pobeda na kojoj svaka žena predano radi, nijedna je suštinski ne želi. Moja žena razmislila, pa mi rekla da sam u pravu." Sad, kakve to veze ima sa našom temom, pita se verni čitalac? Velike, jerbo ta logika nije primenljiva samo na ljubav. No, hajmo redom.
Rekosmo prošli put da ćemo nastaviti od dela u kome smo došli do toga da nije svaki aplauz koristan za vas - a prve "aplauze" i prve "packe" dobićete odmah čim nešto pokušate da napravite. Probaćemo sada da rekonstruišemo baš taj period. Oke, sinulo vam je da se bavite nečim kreativnim - uzeli ste u ruke olovku ili instrument ili kičicu i nešto je izašlo iz vas. Nekog sasvim običnog dana, desio se početak. Onda ste nekome pokazali šta ste to napravili (vidi prethodni tekst a propos dileme "je li to samo moje ili neko treba da vidi / čuje") i tako dolazimo do situacije da se prve reakcije otprilike ovako dele:
a) vaša sopstvena;
b) reakcija porodice;
c) reakcija bliže okoline.
Neko bi prigovorio da je ova podela malko starovremska: danas svi okače svoja dela na internet iste sekunde kada ih smatraju dovršenima i tako stupe na jedan veoma čudan teren, preskačući korake koje ovom prilikom razmatramo. Ne bih da zvučim konzervativno, ali ranije je u javnosti bilo daleko više kvaliteta nego đubreta baš zato što su autori morali da prođu gomilu testova pre nego što širi krug ljudi dođe u priliku da donese sud o njihovom radu - dočim je internet potpuno poremetio taj normalan (i preko potreban!) redosled (ali o tome šta su prednosti, a šta mane ovakvog vida promovisanja govorićemo više na samom kraju ove serije tekstova). Elem, da proanaliziramo ove tri spomenute reakcije - unatraške. Najpre, bliža okolina - vaši prijatelji. Prijatelji su vam privrženi i stoga njihova kritičnost često može da bude sasvim diskutabilna. Da dodam da pravi prijatelji s vremenom postaju kritičniji, ali gotovo svi isprva osećaju maltene obavezu da vas bezrezervno podrže. Većina vaših prijatelja ne bavi se time čime ste vi počeli da se bavite - a ako se bave, najčešće su i sami na početku. Neki među drugarima mogli bi i da vam kažu da vaš uradak ništa ne valja, ali ni to ne mora da znači da su kritični - mogu i da lupe. Poenta je, kako naslućujete, da ćete oko sebe na početku uglavnom naći "laičku podršku" i "laički hejt", a ništa od ta dva ne pomaže vam da zaključite da li ste pogodili ili promašili zanimanje.
Zatim, tu je porodica. Porodica pati od neverovatnog antitalenta da potrefi meru početne podrške: ili će vam je dati previše, ili premalo. Ili misle da "njihovo zlato" suvereno šefuje svemirom u svemu čega se lati, ili da se "klinci zaluđuju i zamlaćuju umesto da rade nešto korisno". Što će reći, ni to vam ne pomaže i ne daje nikakvu realnu sliku. Na kraju, tu je reakcija vas samih. Da mi je neko, kad sam imao 18 godina, kazao da će crtanje stripova zauvek ostati samo moj dečački hobi i san a ne profesija, silno bih se iznenadio - ali, ispalo je baš tako. U trenutku kada nešto pokušaš i osetiš da ti prija, potpuno si nesposoban za realnu procenu jesi li našao sebe ili je to samo korak u traženju. Je li to tvoje zanimanje, ili hobi, ili samo prolazan hobi? Desi se da me u intervjuima pitaju kada sam odlučio da se bavim muzikom; iznenade se kad odgovorim da sam tu odluku doneo - nakon prvog albuma. Jednostavno, do tada je sve moglo;) Ništa me nije sprečavalo da bezbrižno izmaštavam "šta će biti od svega ovoga" i sve je zavisilo samo od mog svetonazora. Ali, onda kada osetiš kako stvari zaista stoje - tek tada imaš realnog materijala da proceniš prija li ti svaki sastojak koktela koji ćeš od tog trena pa dalje redovno da piješ i to u sve većim dozama.
Iz priloženog se čini da je svaki početak uistinu užasan: toliko uživaš, a ne postoji praktično ništa što može zaista da ti pokaže (i dokaže) da si stvarno kadra za to. Neko će reći: "Pa šta? Zar je to uopšte važno? Meni je lepo i gotova stvar." Moguće, ali verujte, poznajem ljude koji su u tom stanju proveli više od deset godina i danas nemaju nikakav rezultat iza sebe - a zbog utrošenog vremena na to nemaju ni rezultate bilo koje druge vrste, pa se osećaju ozbiljno izgubljeno, sa godinama koje takođe nisu nimalo neozbiljne. Da su uspeli bolje da procene svoje sposobnosti, do toga ne bi došlo, i stvarno nema ničeg tužnijeg nego kad neko nešto mnogo voli i hoće, ali nije za to rođen. Stoga kroz ove tekstove, kako primećujete, podjednako razmatramo i opciju da neko treba da odustane od bavljenja kreativnim poslovima. Sad, kako čovek da ustanovi vredi li to što radi daljeg ulaganja truda i vremena - ako mu u tome ne pomaže ni okolina, ni porodica, ni on sam?
Naravno, ono što nam svima prvo pada na pamet i jeste jedan od tačnih odgovora: obratiti se nekome čije mišljenje nije laičko, pa uzeti u obzir primedbe i pokušati savladavanje slabih tačaka. Ima, međutim, još jednog saveta: poraditi na građenju sopstvenog ukusa i samokritičnosti. Što jasnije artikulisati ka čemu stremimo, naći sebi kriterijum - i to što teži i ozbiljniji, a opet ostati svestan koliko su nam ti zadati dometi daleki. I ne istraumirati se od toga, nego prionuti na "posao":) Zvuči kao izlizana fraza, ali je istinito: ako bi neko da piše, treba što više da čita, ako bi neko da svira, treba što više da sluša. Jednom prilikom, savremeni srpski pisac Vule Žurić izjavio je, parafrazirano: "Ne znam da li danas pišem bolje nego ranije. Ali čini mi se da s vremenom sve bolje čitam." Upravo o tome vam pričam:) Prilikom tog traganja za sopstvenim ukusom i pokušajem što boljeg razumevanja umetnosti kojom želimo da se bavimo takođe je neophodno graditi i odnos prema lošem kroz upoznavanje sa - lošim. Loše nije samo "suprotno od dobrog", ono ima i sopstvene definicije. Mi studenti bejasmo silno iznenađeni kada nam je profesor Mihajlo Pantić kazao da je uzduž i popreko iščitao dela uvažene tetke-i-strine-mnogo-plaču-kad-je-čitaju književnice Mir Jam: "Naravno da jesam. Da biste tvrdili kako je nešto loše, morati umeti da objasnite čega to u njemu ima što ga čini lošim." Da zaključimo: traženje stručnog mišljenja + građenje ukusa i (samo)kritičnosti predstavljaju ne samo korisna "oruđa" za početak bitke, već i ljutu artiljeriju tokom čitave dalje borbe. Verujem da savesni autori nikada ne odustaju ni od jednog ni od drugog.
Tu, međutim, valja dodati još nešto, čime se na kraju vraćamo početku teksta: ona priča o balansu u ljubavi sasvim je primenljiva i na savete koje okolina daje autoru. Onaj koji je sasvim gluv za sugestije i primedbe postaće autor-tiranin, dovoljan sam sebi i osakaćen za onu "zdravu dozu nezadovoljstva sobom" koju poznati italijanski strip-scenarista Đanfranko Manfredi voli da spomene kao veoma potrebnu. No, sa druge strane, autor koji počne previše da sluša sve moguće savete ispašće iz sopstvenih šina i presušiti u pokušaju da "svemu svijetu ugodi" - samo da bi na kraju otkrio da taj silni svet koji se toliko upinjao da baš to izvede - baš to zapravo ne želi od njega. I onda ga svi napuste, kao što bi i žena napustila taksistu da nije takav car. Imajte na umu, ipak, da njemu jedna žena drma presto, a umetnicima... pa, poprilično svi koji ikada dođu u kontakt sa njihovim delom. Naročito kod nas na Balkanu, gde se svako razume u sve, osim u svoj život.
Uzdravlje,
M.
www.marcelodefacto.com
kojekudeartizam@demofest.org